Spartak

Spartakovo doba je jedan od najaktivnijih perioda u istoriji Rimskog carstva, sa beskrajnim ratovima i unutrašnjim sukobima.
Do kraja trećeg veka pre Hrista, Rim je proširio svoju vlast na čitavo Apeninsko poluostrvo. Njegove granice su se raširile od obala Sredozemnog mora do doline reke Po. Usled neprekidnog povećavanja teritorija ubrzo je morao da se suoči sa glavnim silama u oblasti, kao što je to Kartagina, koja je bila jedan od trgovačkih kolosa tog doba.
Prvi oružani sukobi ove dve strane odigrali su se 264. godine pre Hrista, tokom prvog Punskog rata. Borbe su nastavile da se vode gotovo pune dve decenije: naposletku, najviše zbog haosa u punskoj vladajućoj klasi i rimskim vojnim inovacijama, Rim je dobio rat. Oblasti Sicilije, koje su prethodno pripadale Kartagini, prisajedinjene su Rimu, zajedno sa upravo osvojenim galskim provincijama.
Ipak, Rim se još dugo nije mogao osećati bezbedno kada je Kartagina u pitanju. Jedan od najtalentovanijih zapovednika onog doba, Hanibal, promarširao je kroz Pirinejsko poluostrvo, prešao Pirineje, ojačao svoju vojsku galskim ratnicima i napao sa severa 218. godine pre Hrista.
Nakon početnih uspeha, ubrzo je morao da se suoči sa podjednako talentovanim strategom, Rimljaninom Kornelijem Scipionom. Scipion je primorao punsku vojsku da ga sledi do Afrike, gde je uništio Hanibalove trupe. Kartagina je kapitulirala i prihvatila rimske uslove mira, koji su doveli do potpunog nestanka nekada moćnog carstva. Samo pedeset godina kasnije, zato što su krenuli u odbrambeni rat bez dozvole Rima, koji je to iskoristio da u potpunosti uništi svog nekadašnjeg rivala.

Rimski dominion i teritorije su postali ogromni, ali će Rim uskoro morati da se suoči sa neprijateljem jačim od bilo kog drugog – samim sobom. Usled dugotrajnih ratova poremetio se društveni poredak u samom Rimu. Sa novoosvojenih teritorija počelo je da pristiže jeftino žito, što je dovelo do promene u poljoprivredi. Vladajuća klasa, koja je posedovala ogromna imanja, počela je da proizvodi grožđe, masline i povrće, a radove su, uglavnom, obavljali robovi. Obično seljaštvo nije moglo da se izbori sa tim: dugo su bili daleko od svojih malih imanja, a kada su se vratili na njih morali su sami da obrađuju zemlju. Većina njih je ubrzo osiromašila i bila prinuđena da proda zemlju, te je hiljade ljudi bez novca počelo da odlazi u najveće gradove, kao što je Rim, i da se bori da nekako sebi obezbedi opstanak – uglavnom bez uspeha.