Spartak

Robovi, kriminalci, volonteri, a kasnije i žene, smeštani su u ovim ludusima, koji su, obično, imali malene, zbijene ćelije za spavanje i ogromni teren za vežbu, prekriven peskom. Ponekad su vlasnici ovih robova živeli u stambenom delu ludusa sa svojim porodicama. Dobrovoljcima je retko kada dozvoljavano da napuste teritoriju ludusa, a i to samo na kratko, na kraju nedelje. Bez obzira kako je neko postao gladijator, obuka je bila ista i veoma naporna. Prošlo bi i po nekoliko meseci pre nego što bi se nekom borcu dozvolilo da stupi pred publiku u areni. Tokom obuke, gladijatori su jednostavno simulirali stvarne borbe, tukući se drvenim oružjem umesto smrtnonosnim. Pitomce ludusa, pravilima i tehnikama borbe obično su podučavali nekadašnji gladijatori ili iskusni vojnici rimskih legija. Prvi istorijski zapisi o ludusu potiču iz Kapue, ali se najveći ludus nalazio u Rimu. Bio je poznat pod nazivom „Ludus Magnus“. Njegovi ostaci mogu se videti i danas.